1997., moj polazak u prvi razred. Srećna sam sva, mama me sprema, i sve plače, sprema me sama, jer je tata poginuo 1992. Došli smo u školu, ušli u učionicu da se upoznaju učenici i učiteljica. Ona nas
svašta nešto pita, ispituje i roditelje. I na kraju, “samo još jedna stvar, da li među nama ima neko, kome je otac poginuo u ratu? Neka ustane dete, ako ima neko.” A, ja, gledam u mamu, i ona mi kaže, “pa, ustani”, ja ustajem polako, i u sebi mislim, joj, samo nek je još neko ustao, da nisam ja sama. Ustajem i iz prve klupe okrećem se prema đacima, da vidim ima li još neko,svi sede. Suze su mi
udarile oči. Kažem učiteljici, samo ja! Jedan od važnijih dana u čovekovom životu, a meni ostao tužan!
IZVOR:ispovesti.com
Nema komentara:
Objavi komentar